Ključne reči: nameštenici, državni službenici, pravosuđe, sindikat.

Sindikat pravosuđa Srbije pozdravlja predložene izmene i dopune Zakona o državnim službenicima, ali i dalje smatra da bi radni odnos zaposlenih u pravosudnim organima morao da bude uređen posebnim zakonom, kao što je uređen i radni odnos policajaca, pripadnika Vojske, zaposlenih u pokrajinskim i lokalnim organizacijama... Ipak, predloženi tekst zaslužuje podršku Sindikata, posebno zbog toga što su uvažene sindikalne sugestije i preporuke koje su obuhvaćene navedenim izmenama i dopunama. I zbog toga, a u želji da se dobije kvalitetan zakon, nudimo i sledeće sugestije za poboljšanje Radnog teksta Zakona.

Najvažnije pitanje jeste da li su za najavljene izmene i dopune obezbeđena sredstva. Dosadašnja praksa pokazala je da je primena usvojenih zakona uglavnom uslovljena raspoloživim budžetskim sredstvima. Nakon toga nastaje problem sa Ministarstvom finansija. Svedoci smo toga da su prava zaposlenih u državnim organima zbog budžetskih /ne/mogućnosti suspendovana ili ograničena, po principu "Koliko para toliko i prava". Analiza potreba i prava jeste obiman posao ali je neophodna za usvajanje zakona pre izrade budžeta kako bi se sredstva za primenu izmenjenog zakona obezbedila.

Najpre, bilo bi poželjno da se usklade Zakon o državnim službenicima i Zakon o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, jer se na različite načine bave nameštenicima. Ova dva zakona, iako su u "bliskom srodstvu", različito tretiraju zaposlene na koje se odnose, što je suprotno Ustavu koji garantuje jednakost svih pred zakonom. Oni različito uređuju i položaj javnih funkcionera, ali to ovde nije tema.

Ove izmene i dopune u priličnoj meri ujednačavaju položaj zaposlenih u državnim, pokrajinskim i lokalnim organima, službama i organizacijama. Ali, postoje i ozbiljne razlike u statusu između državnih, sa jedne strane, i pokrajinskih i lokalnih nameštenika, sa druge strane.

Razlike kod nameštenika

Prema Zakonu o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, odredbe o sukobu interesa, probnom radu, popuni radnih mesta konkursom, odredbe o disciplinskoj odgovornosti, odgovornost za štetu, zaštiti prava, shodno se primenjuju i na nameštenike.

Prema Zakonu o državnim službenicima samo se odredbe o premeštaju i raspoređivanju državnih službenika, privremenom radu na poslovima koji nisu u opisu njegovog radnog mesta, zabrani prijema poklona, vremenu i načinu vrednovanja radne uspešnosti i nagrađivanju po osnovu vrednovanja radne uspešnosti shodno primenjuju na nameštenike.

S tim u vezi, smatramo da bi naziv člana 2. "Pojam državnih službenika i nameštenika", trebalo izmeniti tako da glasi - Status državnih službenika i nameštenika.

Pored izmene naziva, mišljenja smo da bi pomenutom članu trebalo dodati stavove 4. i 5. koji bi glasili:

"Ako se namešteniku povere poslovi iz delokruga organa iz stava 1. ovog člana za čije obavljanje ispunjava uslove, on će ih obavljati u statusu državnog službenika.

Nameštenik kome se povere poslovi iz delokruga organa iz stava 1. ovog člana za čije obavljanje ne ispunjava uslove, ostvaruje prava državnog službenika sve dok ih obavlja."

Pošto u pravosuđu postoje zaposleni koji ne ispunjavaju zahtevane uslove za obavljanje određenih poslova iz delokruga organa ali ih ipak uspešno obavljaju, smatramo da bi trebalo da im se prizna radna osposobljenost stečena praktičnim radom.

Obrazovanje se stiče školovanjem a radna sposobnost stiče se obavljanjem određenih poslova u struci. Radna osposobljenost stečena radom označava stručnu sposobnost nekog lica (znanje, veštinu, umešnost, iskustvo, snalažljivost) za uspešno obavljanje određenih poslova i radnih zadataka.

Nameštenik se može rasporediti na odgovarajuće poslove prema svojoj stručnoj spremi i radnoj osposobljenosti stečenoj radom pod uslovom da poseduje prethodno znanje i radnu praksu na istim ili sličnim poslovima. Ovako utvrđena radna osposobljenost stečena radom imala bi pravno dejstvo samo u pravosudnim organima u kojima je nameštenik stekao praksu, a mogla bi i u drugim državnim organima u kojima je takva praksa relevantna.

Odmori i odsustva

Smatramo da bi trebalo izmeniti i član 14. Zakona o državnim službenicima, u ovom smislu:

Nameštenici, kao i drugi zaposleni, imaju pravo na godišnji odmor od najmanje 20 a najviše 35 radnih dana za godinu dana rada kod poslodavca prema merilima određenim opštim aktom.

Izuzetno od stava 1. ovog člana, zbog prirode poslova koje obavljaju, zaposleni u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu koji ostvaruju pravo na skraćeno radno vreme imaju pravo na godišnji odmor najviše do 40 dana.

Nameštenici bi, shodnom primenom propisa o državnim službenicima, trebalo da budu obuhvaćeni i režimom stručnog usavršavanja koji važi za državne službenike.

Rad na određeno vreme

Dobro je to što je članom 63a predviđeno da rad na određeno vreme, zbog povećanog obima posla, može da preraste u rad na neodređeno vreme.

Nije dobro to što je predviđeno da nameštenici, baš kao i državni službenici, radni odnos na određeno vreme zasnivaju putem konkursa. Ovo zbog toga što u pravosudnim organima na određeno vreme, dugi niz godina, mimo svih zakonskih uslova, radi 1.580 lica. Na primer, neki od nameštenika, pa i državnih službenika, u tom režimu rada ostvarili su pravo i na jubilarnu nagradu koja se priznaje kada zaposleni radi kod poslodavca neprekidno 10, 20, 30, 35 i 40 godina. S obzirom na to da važeći Zakon o državnim službenicima propisuje da rad na određeno vreme zbog povećanog obima posla ne može da traje duže od šest meseci, smatramo da bi nameštenici i svi drugi zaposleni koji iz ovog razloga rade na određeno vreme duže od šest meseci morali da budu izuzeti od zasnivanja radnog odnosa putem konkursa. Izgovor da bi to zahtevalo planiranje dodatnih budžetskih sredstava nema osnova, jer se godinama za ovaj broj zaposlenih sredstva redovno obezbeđuju.

Uspešnost rada, ispunjenje očekivanja, odnosno značajno prevazilaženje očekivanja, zavise od subjektivne ocene neposrednog rukovodioca a ona ne mora uvek biti pouzdana. Čak i ako je ta ocena objektivno zaslužena, uklapanje u doneseni kadrovski plan može biti razlog da se ne dogodi preobražaj radnog odnosa na određeno u radni odnos na neodređeno vreme. Bez obzira na potrebe, do popunjavanja radnih mesta predviđenih pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta i kadrovskim planom neće doći zbog uslovljenosti budžetskim sredstvima.

 Rad van radnog odnosa i rad na "lizing"

Sindikat pravosuđa Srbije predložio je da novele Zakona o državnim službenicima sadrže i posebne odredbe o radu van radnog odnosa, kao i radu na "lizing".

Važno je da lica koja u državnim organima rade van radnog odnosa dobiju status zaposlenih a tako ih tretiraju jedino u Zavodu za statistiku kada ih ubrajaju u zaposlene i tako smanjuju stopu nezaposlenosti. Neko je rekao "statistika moja dika, što poželim to naslika". Zaposleni u ovom statusu su u veoma teškom položaju, bez prava na godišnji odmor, bolovanje, sindikalno organizovanje... U tom statusu su i volonteri u tužilaštvima i sudovima koji saslušavaju stranke, sačinjavaju zapisnike, sudske i tužilačke akte...

Priznavanje statusa zaposlenog omogućilo bi licima koja rade van radnog odnosa:

• automatski pristup sindikatu (jer član 6. Zakona o radu određuje da je to "organizacija zaposlenih");
• automatski pristup sistemu socijalnog dijaloga i kolektivnog pregovaranja (preko reprezentativnog sindikata);
• automatski pristup štrajku (kao legalnom buntovnom načinu ostvarivanja prava po osnovu rada);
• automatski pristup režimu sudske zaštite u radnom sporu.

Lizing znači iznajmiti, zakupiti neku stvar, uz isplatu mesečne zakupnine na rate, s tim što stvar kada se isplati poslednja rata prelazi u pravo svojine. Zaposleni na lizing nisu roba ali su u ropskom položaju. Osim lica koja rade van radnog odnosa, u državnim organima rade i lica angažovana preko agencija koja su obespravljena jer ostvaruju platu koja je znatno niža od plate nameštenika za iste ili slične poslove. Njihov položaj nije uređen nijednim zakonskim propisom kojih ima u svim zemljama u našem okruženju, a ti propisi jemče da oni ostvaruju istu zaradu za rad iste vrednosti, pa bi zato bilo neophodno da država prva reguliše i njihova prava, kako prema agencijama tako i prema poslodavcu, kako bi se nakon toga njihov položaj i u drugim radnim sredinama uredio odgovarajućim propisima.